Savršene sezone: Timske sezone bez poraza u domaćem prvenstvu

Savršene sezone u domaćem prvenstvu, gde timovi prolaze kroz celu kampanju bez jednog jedinog poraza, predstavljaju vrhunac ekipnog uspeha i izdržljivosti u svetu fudbala. Ovaj fenomen, iako retko viđen, postaje legendarna priča koja se prepričava generacijama. U srcu ovih nezaboravnih podviga leži kombinacija izuzetnog talenta, strateške briljantnosti, mentalne snage i, ponekad, sreće. Analizirajući kako su različite evropske ekipe uspele da ostvare savršene sezone, otkrivamo pristupe i filozofije koje su ih vodile do nepobedivosti i ključne igrače koji su doneli te uspehe.

Od temeljite pripreme i pažljivog sastavljanja timova, do adaptivnih taktičkih promena i razvoja snažne klupske kulture, put do savršene sezone je složen i raznolik. Dok neki timovi oslanjaju na svoju dominantnu ofanzivu, druge karakteriše neosvojiva odbrana. Međutim, svi dele zajedničku posvećenost cilju i nepokolebljivu želju za pobedom.

Engleska – Preston i Arsenal

Prva ligaška sezona u istoriji fudbala u Engleskoj dala je prve Nepobedive. Taj uspeh ponovljen je samo jednom, 115 godina kasnije.

Preston Nort End – Prvi šampion Engleske

U prvoj zvaničnoj sezoni engleskog prvoligaškog fudbala, u sezoni 1888/89, ekipa Preston Nort End upisala se u istoriju. Ne samo da su osvojili titulu bez poraza, sa 18 pobeda i 4 remija, Old Invincibles (Stari nepobedivi) su osvojili i FA kup i tako je Preston postao prvi tim koji je osvojio duplu krunu. Ključni za ove uspehe bili su napadači Džon Gudal i Džejms Ros. Gudal je postigao 21 gol u 22 susreta, dok je Ros dodao 18. Ekipa je primila samo 15 golova i ubedljivo uzela titulu, sa 11 bodova ispred drugoplasirane Aston Vile u takmičenju gde se za pobedu dobijalo dva boda.

Preston je naredne sezone odbranio titulu sa dva boda ispred Evertona, a potom je tri godine zaredom završavao na drugom mestu. Poslednji veliki trofej Preston je osvojio 1938. godine pobedom u FA kupu, dok je poslednji put u najvišem rangu engleskog fudbala igrao u sezonu 1960/61.

Arsenal – The Invincibles

Po dolasku Arsena Vengera u londonski klub 1996. godine, Arsenal se brzo ustoličio na vrhu Premijer lige. Osvojio je titule 1998. i 2002. godine, međutim vrhunac ta generacija ostvarila je u sezoni 2003/04. Arsenal je osvojio titulu bez poraza, jedini klub kojem je to pošlo za rukom u Premijer ligi i tek drugi tim kojem je to pošlo za rukom u najvišem rangu engleskog fudbala.

Arsen Venger dobio je nagradu za menadžera godine, a ekipa je dobila i nagradu za fer-plej. Arsenal je titulu obezbedio četiri kola pre kraja šampionata, a šlag na tortu je bilo to što je taj podvig napravio na Vajt Hart Lejnu, terenu najvećeg rivala Totenhema.

Sastav Arsenala

Arsenal je pobedio na 26 utakmica i zabeležio je 12 nerešenih rezultata. Ekipa je postigla 73 gola, a primila samo 26. Trideset od tih 73 gola bila su delo Tjerija Anrija, koji je drugu godinu zaredom izglasan i za najboljeg igrača lige. Najveću podršku je imao od svog zemljaka Robera Piresa koji je dodao 14 golova. Pred tu sezonu, Jens Leman je stigao iz Dortmunda i zamenio Dejvida Simena koji je otišao u Mančester Siti.

Londonski tim najčešće je igrao u sledećem sastavu: Jens Leman – Loren, Kolo Ture, Sol Kembel, Ešli Kol – Patrik Vijera, Žilberto Silva, Fredi Ljungberg, Rober Pires – Denis Bergkamp, Tjeri Anri.

U sastavu su takođe bili veterani Martin Kion i Rej Parlor, zatim brazilski veznjak Edu, štoper Paskal Sigan i napadači Silvan Viltor i Nvanvko Kanu. Na polusezoni stigao je Hose Antonio Rejes iz Sevilje. Osim njega i Lemana jedina pojačanja bile su investicije za budućnost, 18-godišnjaci Filip Senderos i Gael Kliši. Osim Simena, igrači koji su imali minutažu a napustili su klub su Oleg Lužnji (Vulverhempton) i Đovani van Bronkhorst (Barselona).

U timu sezone bilo je čak šest Arsenalovih igrača – Loren, Kembel, Kol, Pires, Vijera i Anri. Uz njih Čelsi je dodao dvojicu Džona Terija i Frenka Lamparda, a po jednog Everton (golman Tim Hauard), Liverpul (Stiven Džerard) i Mančester Junajted (Rud van Nistelroj).

Italija – Pro Verčeli, Đenova, Milan i Juventus

Fudbalski klub Pro Verčeli osnovan je 1892. godine i dominirao je italijanskom ligom između 1908. i 1922. godine. U tom periodu ovaj klub je osvojio sedam titula, ali najimpresivnija je ona savršena sezona bez poraza 1913. godine.

Pro Verčeli je te sezone završio na prvom mestu u dve različite faze tokom koje je igrano po 10 utakmica. U prvoj fazi iza njih ostali su Torino i Juventus između ostalih, dok je u finalnoj rundi ova ekipa iza sebe ostavila Đenovu i Milan.

Na taj način Pro Verčeli se plasirao u finale gde je igrao protiv Lacija i bio ubedljiv rezultatom 6:0.

Stadion ovog tima nosi ime po Silviju Pioli, čuvenom napadaču kluba i italijanske reprezentacije koja je 1938. godine osvojila Svetsko prvenstvo. Piola je 1934. godine prešao u Lacio, a bez njega Pro Verčeli je prvu narednu sezonu završio na poslednjem mestu Serije A, što je ujedno bila i poslednja sezona ovog tima u najvišem rangu. Pro Verčeli se trenutno takmiči u Seriji C.

Đenova – Savršena sezona Grifona 1922/23

Deset godina posle tima iz malog grada Verčelija, fudbalski klub Đenova postala je druga ekipa koja je osvojila Skudeto bez poraza. U sličnom formatu, ali sa više odigranih utakmica, Đenova je osvojila osmu od ukupno devet nacionalnih titula. U finalu su se ovog puta igrale dve utakmice, a zanimljivo da je ponovo Lacio bio poslednja prepreka na putu do savršene ligaške sezone. Ovoga puta rimski klub je bio nešto bolji pošto je u dva meča postigao gol, ali je ponovo primio šest.

Đenova je naredne sezone uspela i da odbrani titulu. Engleski trener Vili Garbut predvodio je ovu ekipu, dok su glavni igrači bili golman Đovani De Pra, desno krilo Otavio Barbijeri, napadač Aristodemo Santamarija i defanzivac Renco De Veki koji je i dalje najmlađi reprezentativac u istoriji Italije sa 16 godina i 112 dana.

Milan – Fantazija Fabija Kapela u prvoj sezoni

Fabio Kapelo vezao je tri titule sa Milanom između 1992. i 1994. godine, a sve je počelo sa njegovom neverovatnom prvom sezonom na mestu glavnog trenera. U 34 utakmice, Milan je ostao neporažen, a 22 pobede bile su dovoljne za ubedljivu titulu.

Marko van Basten bio je najbolji strelac prvenstva sa 25 golova. Važni igrači bili su i njegovi saigrači iz Holandske reprezentacije, Frank Rajkard i Rud Gulit. Odbrana ispred golmana Sebastijana Rosija igrala je u sastavu Marko Tasoti – Alesandro Kostakurta – Franko Barezi – Paolo Maldini. Partneri van Bastenu u špicu bili su Daniele Masaro i Marko Simone, dok su u veznom redu osim holandskih vedeta igrali Demetrio Albertini, Roberto Donadoni, Alberiko Evani, Dijego Fuzer i Karlo Anćeloti.

Juventus Antonija Kontea

U petoj sezoni posle povratka u Seriju A, Juventus je stigao do 28. skudeta. Pred početak sezone iz Sijene je stigao bivši veznjak kluba Antonio Konte na mesto glavnog trenera i doneo svoju 3-5-2 formaciju, a mesto u srcu veznog reda zauzeo je Andrea Pirlo kojem Milan nije produžio ugovor, što će se ispostaviti kao jedna od najgorih odluka Rosonera u 21. veku.

U 38 utakmica Juve je ubeležio 23 pobede i 15 remija, te je završio sa četiri boda ispred Milana. Konteova defanziva dozvolila je samo 20 golova što ne čudi s obzirom da je na golu bio kapiten Italije Đanluiđi Bufon, a ispred njega reprezentativci Andrea Barzalji, Leonardo Bonući i Đorđo Kjelini. Desnu stranu pokrivao je Švajcarac Stefan Lihtštajner, dok je levo najčešće igrao Emanuele Đakerini. Pored Pirla igrali su Klaudio Markizio i Arturo Vidal, dok su u napadu najčešće počinjali Mirko Vučinić i Alesandro Matri. Kapiten Alesandro Del Pjero, Fabio Kvaljarela i Simone Pepe su takođe bili važni šrafovi ove ekipe, dok Miloš Krasić nije dobio poverenje novog trenera nakon dobre prve sezone i posle osvojene titule je prešao u Fenerbahče.

Peruđa – Bez poraza i bez titule

Sezonu 1978/79 Serije A Peruđa je završila na drugom mestu, što je najveći uspeh kluba uz osvajanje Intertoto kupa 2003. godine. Ekipa je primila samo 16 golova, međutim sedam puta je bilo 0:0, a ekipa je pobedila samo 11 puta u 30 utakmica. Tih 19 nerešenih ishoda razlog su što je Peruđa završila sa tri boda manje od Milana koji su do titule predvodile buduća legenda Franko Barezi i najbolji strelac Alberto Bigon u poslednjoj sezoni legende kluba Đanija Rivere.

Španija – Atletik Bilbao i Real Madrid

Jedine dve savršene sezone u Španiji zabeležene su 1930-ih godina, obe dok se špansko prvenstvo igralo u 18 kola. Prvo je Atletik Bilbao predvođen strelcima Giljermom Gorostizom i Viktorom Unamunom ostvario 12 pobeda i 6 nerešenih rezultata na putu do titule. Ovu titulu Bilbao je odbranio sledeće sezone tako što je imao najbolju gol razliku u trouglu sa Rasing Santanderom i Real Sosijedadom.

Sledeće sezone (1931/32) Real Madrid, tada pod imenom Madrid FC, osvaja prvu titulu šampiona u svojoj slavnoj istoriji. U 18 utakmica, 10 pobeda i 8 remija bilo je dovoljno Realu da svrgne Bilbao. Sledeće sezone Real je ponovo završio ispred Baskijaca i odbranio titulu. Ključni igrač je bio napadač Manuel Olivares koji je bio najbolji strelac tima.

Nemačka – Drezdner i Berliner Dinamo

Tokom nacističke Nemačke, sistem je bio drugačiji. Fudbalski klub Drezdner iz Drezdena osvojio je ligu Saksonije sa 18 pobeda u 18 utakmica i potom se kvalifikovao na finalni turnir. Tokom finalnog turnira ovaj tim je savladao Desau, Ajntraht Braunšvajg i Nojfarvaser na putu do polufinala. Tamo su izbacili Holštajn Kil koji je završio dominaciju Šalkea. U finalu na Olimpijskom stadionu u Berlinu, Drezdner je bio bolji od Sarbrikena sa 3:0 i upisao prvu titulu u istoriji koju je naredne sezone odbranio.

Drugi nemački tim koji može da se pohvali sezonom bez poraza je Berliner Dinamo, međutim ova ekipa je do uspeha stigla 1983. godine u Istočnoj Nemačkoj. U ligi koju je činilo 14 timova uključujući Dinamo Drezden, Union Berlin i Hanzu Roštok, Berliner je upisao 20 pobeda i šest nerešenih rezultata.

Ova ekipa ostala je upisana u istoriji Crvene zvezde. U prvoj rundi UEFA kupa u sezoni 1978/79, Crvena zvezda je na Marakani nadoknadila minus od 5:2 iz prvog meča i pobedom 4:1 obezbedila nastavak takmičenja u kojem je kasnije stigla do finala.

Portugal – Benfika i Porto

Po dva puta su portugalski velikani završili Primeiru bez poraza, s tim da je drugi put Benfika ostala bez titule.

Euzebio je sa 40 postignutih golova u sezoni 1972/73 doneo Benfiki titulu sa 28 pobeda u 30 mečeva. Drugi put Benfika je 1978. imala devet nerešenih rezultata u 30 mečeva. Porto je zabeležio jedan poraz, ali je imao i pobedu više pa je osvojio titulu zbog bolje gol-razlike.

Sezona 2010/11 je jedna od najboljih u istoriji Porta. Ekipa je osvojila duplu krunu, Super kup Portugala i Ligu Evrope. Na putu do nacionalne titule imao je samo tri nerešena ishoda i 27 pobeda. Ključni igrači su bili napadači Radamel Falkao i Hulk, veznjaci Žoao Mutinjo, Fredi Guarin i Fernando Beluši, štoper Rolando i golman Helton.

Dve godine kasnije, Porto i Benfika imali su po 24 pobede, s tim da je Porto ostao neporažen, a Benfika je zbog jednog poraza završila sa bodom manje. U odnosu na sastav iz sezone 2010/11 u tim Porta se vratio kapiten Lučo Gonzales, Hulk je otišao u Zenit, a Falkaa i Guarina su zamenili njihovi zemljaci Hames Rodriges i Džekson Martines.

Holandija – Ajaks

Ajaks je svoju drugu titulu u istoriji osvojio 1919. godine. Takmičenje se tad odvijalo u dve faze. U prvoj fazi Ajaks je bio najbolji u zapadnoj A diviziji sa 19 pobeda u 22 meča. Pet ekipa se plasiralo u finalnu rundi gde se ponovo igralo dvokružno. Ajaks je upisao 5 pobeda i 3 remija u konkurenciji sa ekipama Go Ahed Igls, AFC, Bi Kvik i Nak Breda i tako završio sezonu bez poraza.

Mnogo poznatija ekipa je ona koja je 1995. godine osvojila Ligu šampiona bez poraza. Ajaks je takođe i Erediviziju završio bez poraza sa 27 pobeda i sedam remija. Ovu ekipu činila je grupa igrača iz škole ovog kluba koja je kasnije napravila neverovatne karijere u najvećim evropskim klubovima:

• Edvin van der Sar
• Klarens Sedorf
• Edgar Davids
• Frank de Bur
• Ronald de Bur
• Patrik Klajvert
• Majkl Rajziger

Kapiten je bio štoper Dani Blind, otac Dejlija Blinda, a u klub se vratio i Frank Rajkard. Ekipu su upotpunili Mark Overmars Peter van Vosen, Vinston Bogarde, Jari Litmanen i duo iz Nigerije Nvankvo Kanu i Finidi Džordž.

Srbija – Partizan, Obilić i  Crvena zvezda

Tokom NATO bombardovanja 1999. godine tadašnja Prva liga SR Jugoslavije obustavljena je posle 24 kola, 10 utakmica pre kraja sezone. Partizan je u tom momentu bio prvi i dodeljena mu je titula. Crno-beli imali su 21 pobedu naspram 20 koliko je imao Obilić, a obe ekipe su bile neporažene u tom momentu. Na ovaj način Obilić je ostao bez šanse da odbrani titulu.

Partizan – Dva puta u pet godina

Partizan je kasnije uspeo da odigra dve sezone bez poraza i osvoji titule u sezonama 2004/05 i 2009/10.

Na leto 2004. godine u Partizan su se vratili Ivan Tomić i Dragan Ćirić koji su upotpunili iskusnu ekipu u kojoj su već bili kapiten Saša Ilić, Ivica Kralj, Zoran Mirković, Albert Nađ, Milivoje Ćirković i Nenad Đorđević. Partizan je u timu osim njih imao i nadolazeće snage u vidu Simona Vukčevića, Nemanju Rrnića, Milana Smiljanića i Stefana Babovića.

U sezoni 2009/10 ponovo su povratnici imali veliki uticaj. U klub su se vratili Mladen Krstajić i Saša Ilić, a osim njih u klub je stigao Brazilac Kleo koji je prethodnu sezonu igrao u Crvenoj zvezdi. On i Lamin Dijara postigli su po 14 golova u prvenstvu. U veznom redu osim Ilića igrali su Ljubomir Fejsa, Radosav Petrović, Nemanja Tomić, Almami Moreira i Adem Ljajić koji je u januaru otišao u Fiorentinu. Pored Krstajića u odbrani su bili Marko Lomić, Marko Jovanović, Srđa Knežević, a Nenad Đorđević je u aprilu prešao u Krila Sovjetov.

Crvena zvezda – Dva puta u tri sezone

Crvena zvezda je jedna od nekoliko ekipa koja je neporažena u ligi ostala bez titule. U sezoni 2007/08 preveliki broj nerešenih ishoda koštao je trenera Aleksandra Jankovića trofeja. Crvena zvezda uspela je kasnije da dva puta dođe do titule bez poraza u sezonama 2020/21 i 2022/23, osvojivši dve duple krune.

Predvođeni Dejanom Stankovićem 2021. godine crveno-beli su stigli do titule sa 35 pobeda i tri remija. Ključni igrači bili su najbolji strelci Mirko Ivanić, Milan Pavkov, Aleksandar Katai i El Fardu Ben, Gelor Kanga je dirigovao veznim redom, a za odbranu svog gola bili su zaduženi Milan Borjan, Miloš Degenek, Milan Rodić, Milan Gajić i Nemanja Milunović.

Dve godine kasnije Zvezda je ostala neporažena u dve faze i ukupno 37 utakmica. Prethodna ekipa je ostala bez Pavkova, Degeneka i Gajića, ali su došli austrijski reprezentativac Aleksandar Dragović, Osman Bukari, Stefan Mitrović i povratnici Srđan Mijailović i Aleksandar Pešić. Crvena zvezda je ovom titulom prvi put obezbedila direktan plasman u Ligu šampiona.

Jugoslavija – Hajduk Split 1950

Pre raspada Jugoslavije, ekipa Hajduka iz Splita ostavila je beogradske večite i zagrebački Dinamo iza sebe sa 10 pobeda i 8 remija u 18 utakmica. Ključni članovi te ekipe bili su golman Vladimir Beara, napadači Frane Matošić i Bernard Vukas, defanzivci Slavko Luštica, Božo Broketa i Ljubomir Kokeza i veznjak Ivo Radovniković.

Škotska – Seltik i Rendžers

Seltik iz Glazgova je druga evropska ekipa u istoriji koja nije izgubila u prvenstvu, 1898. godine. Njihov najveći rival Rendžers je uzvratio već sledeće godine i to na spektakularan način, jer je odigrao savršenu sezonu pobedivši na svih 18 mečeva u prvenstvu.

Obe ekipe su ponovile ovaj uspeh u 21. veku. Seltik je uspeo u sezoni 2016/17 upiše 30 pobeda i 4 remija i završi sa 30 bodova prednosti ispred drugoplasiranog Aberdina.

Rendžers je ponovo izjednačio 2021. godine. Oni su imali dve nerešene utakmice više i ostavili su Seltik na drugom mestu sa 25 bodova manjka.

Osnovu modernog tima Seltika činili su škotski reprezentativci golman Kreg Gordon, kapiten Skot Braun, Kiran Tirni, Stjuart Armstrong, Kalum Mekgregor i Li Grifits, a uz njih istakli su se napadač Musa Dembele sa 17 golova i Skot Sinkler sa 21 pogotkom, a u odbrani su ključne uloge imali Mikael Lustig, Erik Sviatčenko i Jozo Šimunović.

Za razliku od Seltika, srce tima Rendžersa činili su igrači koji su stigli iz Engleske: kapiten Džejms Tavernije, Konor Goldson, Rajan Kent, a u timu je bio i veteran Džermejn Defo, kao i reprezentativac Severne Irske Stiven Dejvis, omladinac Arsenala koji igra za Finsku Glen Kamara i reprezentativac Jamajke Kemar Ruf koji je postigao 14 golova u ligi. Tavernije i Kolumbijac Alfredo Morelos dodali su po 12, a važne uloge imali su reprezentativci Hrvatske Borna Barišić, Švedske Filip Helander, Nigerije Džo Aribo, sin Georgija Hadžija Janis i jedini domaći igrač u startnoj postavi, golman Alan Mekgregor.

Ostale države

U ovom delu obradićemo manje popularne lige i prezentovati celu listu šampiona bez poraza.

Ujedinjeno Kraljevstvo i Republika Irska

Van Engleske i Škotske, tri ekipe su napravile ovaj podvig u kolevci fudbala. U Irskoj, ekipa Šamroka tri puta je ostala neporažena u razmaku od 95 godina:

1. Irska 1925 – Šamrok Rovers
2. Irska 1927 – Šamrok Rovers
3. Severna Irska 1927 – Belfast Seltik
4. Severna Irska 1929 – Belfast Seltik
5. Severna Irska 1981 – Glentoran
6. Vels 1998 – Beri Taun
7. Irska 2020 – Šamrok Rovers

Mađarska

MTK iz Budimpešte je tri puta napravio ovaj uspeh: 1914, 1918 i 1936. godine. Po jednom su to uspeli da urade Ferencvaroš (1932), Honved (1952) i Vašaš (1966) i Debrecin (2012).

Šest članove te ekipe Honveda dve godine kasnije igralo je na Svetskom prvenstvu 1954. godine, a njih pet su bili u prvoj postavi ekipe koja je stigla do finala. Predvođeni naravno Ferencom Puškašem, članovi nepođene ekipe Honveda bili su i strelac Šandor Kočiš, veznjak Jožef Božik, defanzivac Đula Lorant i golman Đula Grošič. Zlatnog olimpijca Lazla Budaija u startnoj postavi zamenio je Mihalj Tot.

Perfektna sezona Ferencvaroša

Fradi je 1932. nadmašio sve rivale s obzirom da su postali tek druga ekipa koja je upisala sve pobede tokom sezone. U 22 pobede u isto toliko utakmica Ferencvaroš je postigao 105 golova, primio samo 18 i završio sa osam bodova iznad Ujpešta. Ekipu je sa klupe predvodio bivši igrač kluba i reprezentativac Mađarske Zoltan Blum.

Rumunija

Steaua je tri sezone zaredom između 1986 i 1989. godine završila bez poraza na putu do svetskog rekorda u broju utakmica bez poraza – 119 (104 u ligi i 15 u kupu). Do ovog uspeha Steaua je došla na krilima trofeja Kupa evropskih šampiona koji je u Sevilji osvojila protiv Barselone nakon penala i sjajnih odbrana Helmuta Dukadama.

Članovi te ekipe Steaue bili su Miodrag Belodedić, Viktor Picurka, Marijus Lakatuš, Gavril Balint, Laslo Beleni, Ilie Dumitresku, Silviju Lung i Georgi Hadži, između ostalih.

Tri godine kasnije, 1992. godine ekipa Dinama iz Bukurešta takođe je uspela da ostane neporažena u 34 utakmice prvenstva na putu ka tituli. Ovaj tim predvodili su Gabor Gerstenmajer i Dorinel Munteanu.

Ostali neporaženi šampioni

Osim navedenih prvenstava, u ostalim ligaškim takmičenjima zabeleženo je još 70 sezona u kojima su ekipe bez poraza stigle do šampionskog trofeja. Ovom broju kumovao je raspad SSSR, s obzirom da je 18 sezona ostvareno u bivšim sovjetskim republikama.

1. 1906 – Rojal Union Sen Žil – 18 utakmica
2. 1908 – Rasing Brisel – 18 utakmica
3. 1909 – Rojal Union Sen Žil – 22 utakmice
4. 1913 – Rapid Beč, Austrija, 18 utakmica
5. 1934 – Rojal Union Sen Žil – 26 utakmica
6. 1935 – Rapid Beč, Austrija, 22 utakmica
7. 1937 – FK Tirana, Albanija, 18 utakmica
8. 1940 – FK Servet, Švajcarska, 22 utakmice
9. 1940 – Didelanž, Luksemburg, 18 utakmica
10. 1944 – Sparta Prag, Bohemija i Moravija – 26 utakmica
11. 1949 – Levski Sofija, Bugarska, 18 utakmica
12. 1950 – Malme, Švedska, 22 utakmice
13. 1951 – Dinamo Tirana, Albanija, 26 utakmica
14. 1954 – Makabi Tel Aviv, Izrael, 22 utakmice
15. 1954 – Partizani, Albanija, 22 utakmice
16. 1955 – Dinamo Tirana, Albanija, 30 utakmica
17. 1958 – Makabi Tel Aviv, Izrael, 22 utakmice
18. 1959 – Viner Sport Klub, Austrija, 26 utakmica
19. 1963 – Ženes Eš, Luksemburg, 22 utakmice
20. 1964 – Panatinaikos, Grčka, 30 utakmica
21. 1964 – Partizani, Albanija, 22 utakmice
22. 1971 – Union, Luksemburg, 22 utakmice
23. 1977 – Florijana, Malta, 18 utakmica
24. 1978 – Valur, Island, 18 utakmica
25. 1985 – Omonija, Kipar, 26 utakmica
26. 1992 – Valeta, Malta, 22 utakmice
27. 1992 – Bešiktaš, Turska, 30 utakmica
28. 1993 – Vardar, Severna Makedonija, 34 utakmice
29. 1993 – Norma, Estonija, 22 utakmice
30. 1993 – Ararat, Jermenija, 28 utakmica
31. 1994 – Širak, Jermenija, 28 utakmica
32. 1994 – Makabi Haifa, Izrael, 39 utakmica
33. 1994 – Skonto, Letonija, 22 utakmice
34. 1995 – Vardar, Severna Makedonija, 30 utakmica
35. 1995 – Skonto, Letonija, 18 utakmica
36. 1995 – Flora, Estonija, 24 utakmice
37. 1996 – Pjunik, Jermenija, 22 utakmice
38. 1996 – Sileks, Severna Makedonija, 28 utakmica
39. 1996 – Apoel, Kipar, 26 utakmica
40. 1996 – Viđev Lođ, Poljska, 34 utakmice
41. 1997 – Ženes Eš, Luksemburg, 22 utakmice
42. 1997 – Skonto, Letonija, 26 utakmica
43. 1998 – Principat, Andora, 20 utakmica
44. 1998 – Kapaz, Azerbejdžan, 26 utakmica
45. 1999 – Principat, Andora, 22 utakmice
46. 1999 – Žalgiris, Litvanija, 23 utakmice
47. 2000 – Levadija, Estonija, 28 utakmica
48. 2002 – Šahtjor, Ukrajina, 26 utakmica
49. 2003 – Pjunik, Jermenija, 28 utakmica
50. 2003 – Flora, Estonija, 28 utakmica
51. 2006 – Apolon Limasol, Kipar, 26 utakmica
52. 2007 – Dinamo Kijev, Ukranija, 30 utakmica
53. 2007 – Šerif, Moldavija, 36 utakmica
54. 2008 – Anortozis, Kipar, 32 utakmice
55. 2008 – CSKA Sofija, Bugarska, 30 utakmica
56. 2010 – Sparta Prag, Češka, 30 utakmica
57. 2010 – Santa Koloma, Andora, 20 utakmica
58. 2010 – Linkoln, Gibraltar, 18 utakmica
59. 2010 – Rozenborg, Norveška, 30 utakmica
60. 2011 – Linkoln, Gibraltar, 20 utakmica
61. 2011 – Valeta, Malta, 28 utakmica
62. 2012 – Linkoln, Gibraltar, 20 utakmica
63. 2014 – Stjarnan, Island, 22 utakmice
64. 2015 – Dinamo Zagreb, Hrvatska, 36 utakmica
65. 2015 – Dinamo Kijev, Ukrajina, 26 utakmica
66. 2018 – Nome Kalju, Estonija, 36 utakmica
67. 2019 – PAOK, Grčka, 30 utakmica
68. 2021 – Slavija Prag, Češka, 34 utakmica
69. 2022 – Linkoln, Gibraltar, 20 utakmica
70. 2022 – Klaksvik, Farska Ostrva, 27 utakmica

Ekipe koje nisu osvojile titulu

Osim Benfike i Peruđe još nekoliko timova nije osvojilo titulu, iako nisu zabeležili poraz, uključujući i Crvenu zvezdu 2008. godine. Veliki broj remija u nacionalnom prvenstvu koštao je Spartak iz Sofije 1951. godine i turski Galatasaraj 1986. godine.

Zaključak

Ne samo da su ove ekipe ostvarile nepobedive sezone, već su zauvek utkale svoja imena u istoriju fudbala, postavljajući standarde za buduće generacije. Uzimajući u obzir retkost i izazove povezane sa postizanjem savršene sezone, jasno je da ovakav uspeh predstavlja vrhunac ekipnog rada, strategije i posvećenosti. On transcendira pojedinačne igračke performanse, postaje simbol kolektivnog duha, upornosti i strasti prema igri. Savršene sezone, stoga, nisu samo pokazatelj sportske dominacije, već i odraz dubokih kulturoloških i istorijskih aspekata koji oblikuju identitet klubova i njihovih navijača. U krajnjoj liniji, podvizi neporaženih sezona u najkvalitetnijim takmičenjima odražavaju esenciju sporta u njegovoj najčistijoj formi – težnju ka savršenstvu.